субота, 14. јануар 2017.

Kad svrati sumnja...

Priča o dve kutijice

Znate li kinesku priču o dve kutijice?
Crnu otvori kada ti je teško, a belu onda kada smatraš da ti je najlepše...
Da li znaš šta piše u obe? Proći će...


Postoje dani kada se osećamo odlično. Dani u kojima se smejemo jučerašnjim suzama i u kojima nam je nezamisliva bol koja nas je mučila u prošlosti. Prethodne strepnje koje smo smatrali nepremostivim nestaju kao od šale, a mi se jednostavno budimo dobre volje, spremni da sa osmehom prevaziđemo sve izazove novog dana. Kutijica iz prethodne priče bi nam rekla ''proćiće'', ali da li zaista trebamo obraćati pažnju na to? Zašto da danas brinemo o tome što će sve to sutra možda nestati?
Kada sam prvi put pročitala priču o dve kutijice složila sam se sa poukom koja se krije u njoj.
Danas razmišljam drugačije.

Proćiće radost? Proćiće tuga? Hoće. Proćiće i život. Ali zašto da nam proće tako što ćemo razmišljati o njegovoj prolaznosti? Zašto da jednostavno ne slavimo svaki njegov trenutak, šta god nam on sa sobom donosio? Čemu sve ovo ako će nam misli biti usmerene ka tome što će sve proći, kao i da nije ni bilo?

Priča o dve kutijice, kao i sve slične mudrosti, može nam koristiti ako mi to tako odaberemo. Za mene je to način da samo u lošim danima biram da otvorim kutiju i pročitam njenu poruku ''proćiće''.
Većina ne želi razmišljati o prolaznosti kada sve ide dobro. Zašto bi? Tada se možemo zahvaliti, radovati i stvarati uspomene... Zabavljati se, širiti radost i deliti ljubav... Učiniti još nekog srećnim, jer to je ono što ovaj svet treba. Više osmeha i sitnica koje toliko znače svim ljudima u dubini njihovog srca. Kada padnu maske, svi želimo jedno. Biti srećni i voljeni. Zato to i pružimo drugima. Pružimo im radost i ljubav. Jer život je Eho. Sve što kažemo na praznoj livadi, čućemo kako se ponavlja. Ne možemo čuti ništa drugo osim onoga što smo izgovorili. Zato recimo drugima baš ono što i sami želimo čuti. I činimo ono što i sami želimo da nam bude učinjeno... 



Kada svrati sumnja, a dani postanu potpuno suprotni od onih u kojima se ni ne sećamo kakav je osećaj sumnjati u nešto, gubimo unutršnji kompas. Dešava nam se da ne znamo kuda idemo i sve gubi smisao u našem unutrašnjem svetu. Suprotno onim 'najboljim danima', ovo su dani u kojima sumnjamo u postojanje prvih. Preispitujemo sebe i svoje odluke, a oni koji preuzimaju odgovornost za svoj život pokušavaju u sebi naći razlog šta ih je dovelo da se danas tako osećaju. Postoje i oni drugi, koji će gledati oko sebe tražeći nešto što je u njima. 'Kriveći' okolinu za svoje loše dane, nepromišljene odluke i posledice svojih izbore koji su tada doneli trenutno olakšanje, ali nemaju budućnost. Kada svrati sumnja, najbezbolnije je zagrliti je. Posmatrati je kao dar. Kao novi stepenik do onoga što verujemo da želimo. Sumnja je odličan način da proverimo svoju veru. Natera nas da pogledamo dublje u sebe i shvatimo da li zaslužujemo ono što želimo? Da li zaista verujemo da smo vredni svojih ciljeva? Kažu da je u dobru lako dobar biti, a da se na muci poznaju junaci. Zato, kada nastupe dani negativnih misli, ohrabrujmo sebe koliko god je to moguće. Ohrabrujmo sebe toliko da onaj 'neprijateljski' glas unutar nas shvati da nema šta da traži u nama, jer smo mi odlučili ne slušati ga i nadjačati ga svojim pohvalama, zahvalnostima, afirmacijama i pozitivnim mislima. 



Za mene je najlepši osećaj posmatrati kako sve dolazi na svoje mesto, posle gledanja kako se sve ruši dugi vremenski period. Trenuci u kojima shvatiš da je sve vredelo i da je dobro tu, da ga zaslužuješ, da si izdržao sumnju i kritike, i nastavio da veruješ u sebe. U tim momentima, baš u tim momentim, prestajem na sumnju gledati kao nešto loše, jer me je dovela do toga da ojačam. Postajem samouverenija i pomažem i drugima da istraju na svom putu. Koliko god te bitke bile male, pobede su jako važne. Bitke koje vodimo sa sobom su možda najteže, ali su takve pobede najslađe.

Verujem da su loši dani i dani ispunjeni sumnjom neizbežni. Verujem da su oni tu kako bi nam pomogli da prepoznamo snagu koja leži u nama, a koju do tada nismo imali priliku da susretnemo. Onda kada je to potrebno, izbija na površinu sve ono što se godinama kristalilo u nama i pomaže nam da se održimo onakvim kakvi želimo biti. Kada mislimo da nismo spremni, svemir nam pokazuje da grešimo. Sve nam je dato u savršenom vremensko-prostornom skladu. Odaberimo da poverujemo u to. Onda će se promeniti pogleda na sve izazove. Shvatićemo da smo jači nego što mislimo, a da to nikada ne bismo ni saznali da nije bilo tih izazova. Nastavimo dalje, koliko god da je teško. I, samo na trenutak pomislimo kako će sve izgledati posle toga, kada sve bude dolazilo na svoje mesto. Zamislimo svoju radost i ljubav prema sebi koju osetimo kada radimo nešto odlično. Osećajmo se tako i tada, verujmo pre nego što svedočimo tome. To će nam dati snagu da sa lakoćom smirimo svoj um kada je to potrebno, I spokojno prođemo kroz tunel sumnje do predivnog pogleda na more. Tada je uživanje duplo lepše. Tada znamo da smo zaista vredni tog pogleda. Shvatamo da se sve isplatilo i da smo sopstvenim snagama stigli tu gde smo sada. I sa svakim novim trenucima sumnje, sve smo sigurniji da ćemo ih proći na savršen način za nas. Više se ne bojimo, jer smo naučili i takve dane da volimo. Zavoleli smo osećaj posle oluje i sa svakim novim izazovom osećamo lakoću prevazilaženja istog. Shvatamo da se na kraju svega krije dobro. Ne gubimo to iz vida i koračajmo ka tome. Podsećajući sebe svakoga dana da vredimo. Posebno onda kada nam sve govori suprotno. Tada pokazujemo koliko istinski vrednujemo sami sebe... <3 











Нема коментара:

Постави коментар