петак, 13. јануар 2017.

Svetlo nije oko nas, svetlo smo mi

Često razmišljam o životu i tome koliko je on različit za različite ljude na različitim mestima naše planete. Razmišljam o smislu života i tome šta on predstavlja za mene. Odgovore sam tražila svuda. Znanje upijam na sve moguće načine, kroz filmove, serije, knjige, citate, videa, iskustva i priče ljudi koji me okružuju. Shvatila sam da odgovore pronalazimo samo ako smo dovoljno smeli da ih tražimo i postavimo pitanja, da sve oko nas pruža nam uvide u sebe, ali i da svi tekstovi, knjige i sve priče predstavljaju ličnu percepciju onog od koga dolaze. Uvek mi se javljao određeni otpor prema svemu što čujem. Prvo to prihvatim na određeni način i složim se sa tim, a zatim shvatim da postoji i druga strana iste priče. Upravo ta druga strana je uvek različita za sve nas i svako će imati različiti utisak o nečemu što pročita, vidi, čuje ili doživi. Lepota učenja je, za mene, da svemu damo svoj pečat i da sve okrenemo onako kako nama to služi. Stvari su tu da nam služe, a ne da mi služimo njima. Isto je i sa svim informacija kojima nas mediji i društvene mreže bombarduju svakodnevno na sve moguće načine. Gotovo da ne prođe dan da nam se ne serviraju vesti od kojih po neke želimo čuti, a neke smatramo nepoželjnim. Fejsbuk, instagram, televizija, radio, novine... možda i nismo svesni u dovoljnoj meri koliko utiču na nas. Koliko god mislili da ne možemo da kontrolišemo njihov uticaj na naš svakodnevni život, ova tehnologija je postala deo naše svakodnevnice, ali nam u isto vreme pruža izbor. Pruža nam mogućnost da biramo koga ćemo, čitati, koga ćemo pratiti, slušati, gledati i što je najvažnije SA KOJOM NAMEROM? Važno je prilagoditi stvari nama samima i nepotreban sadržaj izbaciti iz svog života. Otpratiti ljude koji u nama izazivaju određenu odbojnost, otpratiti stranice koje nam ne pružaju ono što želimo videti, ne motivišu nas, ne dele pozitivnu energiju i čine nam da se osećamo kao gubitnici veličajući zvezde kojima su stranice posvećene. Ukratko, uvek sam za odbacivanje svega onoga sto ne doprinosi NAŠEM ličnom rastu.



Uvek sam se trudila da na svet oko sebe gledam na onaj način na koji meni to pomaže. Bez obzira na okolnosti, mi biramo naš unutrašnji doživljaj svega što nam se događa, mi biramo svoj unutrašnji monolog i samim tim i kako ćemo se osećati povodom toga. Ako ne možemo u tom trenutku kontrolisati situaciju, koja nam naizgled ne ide u korist, recimo sebi sve je za moje veće dobro, ili ovaj bol koji osećam nije ništa u odnosu na radost koja mi sledi. Niko nas ne može sačuvati ako mi ne odlučimo biti sopstveni oslonac onda kada osećamo da posustajemo, ako ne odaberemo svetleti uprkos mraku koji nas okružuje i ako ne shvatimo da je svaka situcija tu da nas ojača, da nam pruži priliku za rast. ''Ko se čuva i Bog ga čuva'', zato krenimo u susret svemu što želimo, odradimo ono što je u našoj moći, verujmo u sebe, verujmo Bogu da zna šta je najbolje za nas, otvorimo se čudima Univerzuma, jer kada mi uradimo svoj deo posla, onda nastaje magiju na krilima naše Vere.
Postoje situacije razočarenja, napetosti, tuge i frustracija. Moje mišljenje je da je sve ovo neizbežno, ako pitamo bilo kog čoveka rećiće nam da je sve to prošao i više od onoga što mlada osoba mog uzrasta može i da zamisli. Često kada pričam sa starijima osećam se dovoljno zrelo da diskutujem o nekim temama, a kada je reč o vlastitom iskustvu shvatim da zapravo ne znam ništa o životu. Shvatim da iskustvo jedino uči. Sebi želim olakšati učeći i iz tuđih iskustava, i tako pomoći moje suočavanje sa njima.

I tako, kroz šta god da prolazimo ne zaboravimo da svetlimo putem. Ne dozvolimo da nam oduzmu osmeh oni koji ga ni nemaju na vlastitom licu. Birajmo radost i ne dozvolimo da u moru informacija i pozajmljenog znanja izgubimo svoj unutrašnji glas. Umirimo svoj um i neka nas duša vodi. Ona uvek zna put. Dozvolimo sebi da budemo dovoljno tihi iznutra, kako bismo čuli njene šapate.
Iz svih odgovora koje sam dobijala zapamtila sam samo jedan - Svi odgovori su u tebi...♥


Нема коментара:

Постави коментар