Podsetnik

Svet možda izgleda surov. Ali zakon ljubavi i pravde uvek pobeđuje. Posebno onda kada se čini da je sve što je suprotno od dobrote na dobitku. Sačekajmo malo, jer već iza sledećeg ćoška sve dolazi na naplatu. Možda ne odmah, možda ne danas, ali jednog dana SIGURNO HOĆE. 
Ipak, nismo ovde da čekamo da se drugima njihov bumerang nepravde vrati u ruke. Ovde smo da šaljemo svoje poruke sreće. Jer bumerang uvek nađe vlasnika. A vlasnik je taj koji bira koji će bumerang danas poslati u svet. Pošaljite ljubav, pošaljite saosećanje, pošaljite radost i podršku... I sutra kada Vam se vrati nešto suprotno od toga, ne odustajte. To je i svrha života - test vere i strpljenja. Jer ako već narednog dana odaberemo gnev jer neko koga smatramo 'lošom' osobom živi srećnije nego mi... Varamo se. Šta ako nas samo stpljenje vodi tamo gde želimo biti? Zato nastavimo da delimo sa svetom ono najlepše što imamo u sebi i shvatićemo da svet i nije tako surov. Barem ne mora biti za nas, ako svoj bumerang biramo sa ljubavlju. Surovo je samo to što hoćemo da znamo sve unapred. Želimo sve danas, sada i odmah, a tako kvarimo proces našeg razvoja i preskačemo lepote svog puta, grčevito očekujući svoju destinaciju. Kada imamo vere znamo da je putovanje jedina destinacija. Ona na kojoj će nas sačekati samo ono što smo drugima delili tokom svog puta.♥

Pitanje je odgovor

Ako odgovori postoje, onda se sigurno kriju u pitanjima. Ova rečenica mi je prva prošla kroz glavu nakon što sam ukucala naslov teksta. I mislim da predstavlja odličan početak za meni jako važnu temu...
Svi mi koji tragamo za odgovorima, smislom u životu ili tražimo zvezdu vodilju...jesmo li samo previše zaneseni? Prečesto se osećam čudno među ljudima koji ne dele moja interesovanja... I isto toliko često im poverujem da mi je glava u oblacima i da letim. Ali ja, ja ipak ne mogu drugačije. Neko sam ko će postaviti 1001 pitanje i čekati na odgovor. Pitanja o postanku sveta, stvaranju budućnosti, trenutnoj situaciji u zemlji... Nebitno je o čemu se radi, uvek ću imati pitanje za postaviti i dok ga izgovaram već mi se javilo novo...

 Zato se sve češće pitam - kako ljudi uspevaju ne postavljati pitanja? Gde im se izgubila dečija radoznalost? Zašto su stali sa istraživanjem sveta oko sebe, pa i samog sebe? Kada su im neke stvari bitne, olako dozvoljavaju sebi da se čak i ne raspitaju u vezi njih iako imaju priliku. Ponekad i eksperimentišem - pretvaram se u nezainteresovanu osobu koja će samo saslušati drugu stranu u prisustvu drugih ljudi i onda čekam...čekam da vidim ima li još onih poput mene. Rastužim se kada vidim da ako ja ne postavim pitanje najčešće to neće biti niko, iako im je možda odgovor potrebniji nego meni...




Uvek polazim od toga da svi težimo istim stvarima. Možda nam se razlikuju životne vrednosti, ali jedno nam je zajedničko - svi želimo ljubav i sreću. Ali, kako da postignemo ono čemu težimo ako nemamo hrabrosti da pitamo? Mislim da se ipak ovde čak i ne radi o hrabrosti već o nezainteresovanosti... Kako ostvariti nešto što želimo bez saveta "kako"? Ako smo krenuli u neki poduhvat - poslovni, životni ili sportski, najprirodnija stvar je da se raspitamo o istom. Ovo ne znači nužno odobravanje svega što čujemo, već  prikupljanje informacija. Za uspeh su nam neophodni saveti i edukacija, a do njih se dolazi našom radoznalošću. Kada god smo u situaciji da čujemo neke korisne stvari od mudrih ljudi - postavimo pitanje! Neka to bude i na googlu, na ulici ili autobuskoj stanici ili gde god se pokrenu teme koje nas interesuju, uključimo se u razgovor i budimo sunđer koji upija informacije. Njih nikada ne može biti dosta - jer nikada se ne zna kada će nam zatrebati. Negujmo radoznalost. To je odlika dečjeg duha. Samim čuvanjem deteta u sebi već smo osigurali puno toga. Deca se ne plaše pitati, njih nije briga kako će drugi tumačiti njihove reči. Da li je neko preko puta nas direktor ili prodavac... Ono jednostavno i "blesavo" pita.  A najvažnije uvek to rade iskreno.

Ipak, kada to iste dete poraste, kao da stekne utisak da sve zna, a ipak nije tako. Odraslima ego proradi sto na sat, i prosto kao da im ne dozvoljava da postavljaju pitanja. Da li se o ovome radi? Postavljanje pitanja ljudima za koje pretpostavljamo da znaju odgovore za kojima tragamo i mogu nam pomoći kao da im poručujemo "Ti si bolji od mene. Ali svojim pitanjem ću ti to staviti do znanja i zato ga neću postaviti". Odrasli. Uvek su bili majstori da sami sebi unište put. Na stranu to što im je ta informacija mogla promenii život, njima je ponos bio prioritet.




Šta god da je u pitanju: nezainteresovanost ili višak ponosa, ako se stane tome na put svi dobijaju. Budimo radoznali. Neka se pitanja motaju po našoj glavi i ne kalkulišimo mnogo - postavite kada osetite da je vreme za to. Jednom rečju - budimo sve ono što smo nekada bili. Spontani i veseli istražitelji sveta oko sebe. Za sve što želimo - odgovor postoji ako se odlučimo da postavimo pitanje. Jer jednom kada krenemo shvatićemo koliko nam to služi i još interesantnije - videćemo da nije potrebno mnogo truda saznati od nekoga ono što želimo. Oni koji znaju nešto to jedva čekaju podeliti sa nama i nestrpljivo očekuju naša pitanja o tome, a neretko i sami počinju priču...koji samo retki čuju. Zato, ako želite odgovore, budite sigurni da se oni kriju u pitanjima. Kada ih izgovorimo na glas i odlučimo saznati više, odgovori sigurno dolaze. Jer, pitanja su sama po sebi odgovori za kojima tragamo. ♥