среда, 27. фебруар 2019.

Zažmuri

U svetu u kom su kritike češće od pohvala, osuđivanje jedini odgovor na tuđe izbore, a ogovaranje osnovni vid komunikacije, teško je ostati u kontaktu sa našim unutrašnjim glasom. Glasom koji nas jedini može voditi putevima naše duše.
U nedostatku tišine kojom taj glas progovara, pokušavamo ga zameniti šapatima drugih ljudi. U početku na prstima, krećemo se već utabanim stazama tuđih izbora, da bi sa vremenom sve više gubili veru da uopšte postoji naš jedinstveni put...
Osećamo se bez vođstva, prepušteni sami sebi, a zapravo samo ne uspevamo postići mir u kom su odgovori za kojima tragamo.

Da bi izbegli osude drugih klimamo glavom i odobravamo tuđa osuđivanja i pesimizam čak i onda kada sve u nama govori da nisu "u pravu". Čak i onda kada znamo da nam takav stav ne služi, osećamo da je manji izazov složiti se sa tuđim mišljenjem nego se nositi sa osudama jer smo jedini koji razmišlja na drugačiji način. Jedini koji sluša sebe. Jer ako smo sačuvali barem malo sjaja i vere u sebi, znamo da ništa nije tako mračno sve dok drugima ne dozvolimo da nas uvere u taj mrak. Mrak koji je zapravo njihov jer su ga sami stvorili ili dozvolili drugima da im ga stvore, što opet ne može biti moguće bez njihovog pristanka... Tako postajemo "žrtve žrtava". Mi, koji smo barem malo odškrinuli vrata svog srca u kom je univerzalna istina za svakoga od nas, nastavljamo da slušamo one koji su ta vrata odavno zaključali. I verujemo da su oni na pravom putu samo zato što ih je više.
Samo zato što je lakše ići poznatim putem laži, nego krčiti novi put istine...

Oni koji i dalje naslućuju smernice unutar svog bića i opiru se osrednjim stvarima, nastavljaju se pitati kako hodati putem koji je za nas predviđen? Kako doći do onog što osećamo da nam pripada?
Sigurno je samo jedno: slušajući druge - nikako. Slušajući one koji su se zadovoljili mnogo manjim životom nego što im je namenjen, završićemo gde i oni, ali ako nismo zadovoljni njihovom pozicijom moramo se okrenuti drugačijim izborima. Počevši od onih najsitnijih stvari koje toliko neprimetno, ali uporno oblikuju našu ličnost i usmeravaju naše živote.

Zato zažmurite. Zažmurite na sve što vam imaju reći, a što se ne poklapa sa istinom koja leži u vama.Zažmurite na tuđe reči koje u vama ne bude radost i ne pale iskru sreće.

Na tuđa ogovaranja ostanite nemi, na tuđe kritike pozitivni, a na tuđe osude samopouzadani. Jer sve to oni ne govore vama, već sebi. Ono čemu vi težite i ka čemu se krećete oni smatraju nemogućim, iz njihove tačke gledišta. Ali kako vam se položaji razlikuju, na iste stvari gledate iz drugačije perspektive. A ironija je u tome da kada bi se oslobodili ciničnih komentara i nesvesnih osuda i sami bi se uverili da osim što su vaše ideje i snovi ostvarljivi, to može biti slučaj i sa njihovim. Ali sve dok nisu spremni platiti cenu u vidu spuštanja svojih oklopa ne mogu ni naslutiti količinu lepote svojih i tuđih snova. Oni se u to žele prvo uveriti, pa tek onda promeniti svoj stav. Ali stvari funkcionišu drugačijim redosledom. I započinju od njih. Kada promene svoje osude, ogovaranja i kritike u pozitivnost, pohvalu i poverenje uvereći se da postoji potpuno nov svet koji im se ne može prikazati pre nego što pristanu na njega svojim izborima. Izborima da prate svoju intuiciju bez obzira hoće li to drugi prepoznati kao ispravno ili ne...I izražavanjem hrabrosti da na tom putu često budemo sami među ljudima, ali podržani od strane Svemira koji tačno zna sve naše postupke i namere koje su nas vodile do njih...




Ipak ne treba čekati da drugi sve ovo shvate. Pokušajte napraviti uslugu i sebi i njima. Uslugu na kojoj će vam tek kasnije biti zahvalni. Možda sada ne razumeju, ali neka im vreme i vaša upornost pokažu da u njihovim praznim pričama niste učestvovali za dobro svih vas. I neka im vaš uspeh bude najveći dokaz da ako odaberu slične izbore mogu stići do onoga što žele jednako kao i vi. Kada na svake komentare o politici, stanju u državi, tračevima o poznatim zažmurite jednako kao da nisu ni izgovoreni, uštedećete svoju dragocenu energiju. I shvatiti da ljudi koji žive ispunjene živote žive ih jer su doneli odluku da prestanu sa svim što ih ne ispunjava.

Ljudi često misle da će prestati da se žale, ogovaraju ili osuđuju kada za sebe stvore život kakav žele, a istina je da takav život nastupa tek kada svemu što nam kvari raspoloženje i ne rezonira sa našom istinom naučimo reći NE. Bez obzira kakav komentar će druga strana imati na to. Tek tada možemo stvoriti prostor za stvari koje želimo i biti sigurni da one jedva čekaju da nam se dese... Čim ih svojim izborima odobrimo u svom životu.

Pre nego što dozovlite sebi da se uplićete u te prazne priče, zapitajte sebe da li je ičije mišljenje vredno da se odričete tog predivnog života koji možete živeti? Da li svi postupci i dešavanja zaslužuju vašu pažnju? Ako doprinose vašem lepšem raspoloženju verujem da zaslužuju, ali u suprotnom vežbajte sebe da se ne osvrćete na takve priče - ostavite ih onima koji ne veruju u radost života.
Vi budite oni koji jurišaju ka uspehu, istovremeno svesni da tamo ima mesta za sve ali ne i za one koji umanjuju svoju vrednost baveći se stvarima koje nemaju apsolutno nikakve veze sa njihovim životom... Tako ćete za sebe stvoriti jedan potpuno nov svet. Svet u kome ste vi sami centar svog svemira. bez egoizma već vođeni ljubavlju. Kada prestanete pridavati pažnju svemu što nije vredno vašeg vremena i energije, ono što zaslužujete polako pristiže u vaš život.  Zato budite sigurni da svakodnevno ostavljate dovoljno prostora za to.



Ispraznite svoj život od ogovaranja, sarkazma, kritikovanja i demoralisanja....I zamenite ih onim što je i vama potrebno, jednako kao i celom svetu.... Zamenite ih ljubavlju, verom, lepim rečima podrške, sopstvenim planovima, pohvalama i ohrabrenju. Jer je veoma tanka linija između onoga gde jeste i onoga gde želite biti. Za početak obratite pažnju na svoje reči jer su velike šanse da živite samo ono o čemu pričate drugima.
Prihvatite da ste za svoje reči odgovorni jedino vi. Mogu vas izazivati ali niko ništa ne može izgovoriti umesto vas. Zato sakupite hrabrost da zažmurite da sve što nije plemenito i ne dolazi iz ljubavi. U trenucima kada zažmurite na stvari koje nisu vredne pomena moćićete da zaista progledate i shvatite u kom smeru se nalazi život vaših snova. I koliko vam malo treba da stignete do njih.
Sve one lepe stvari su mnogo bliže nego što izgledaju, a od nih vas deli samo jedna odluka, koja vas poput karike spaja sa vašim najboljim životom. Jer svi koji istinski žive svoj život odavno su odlučili da se ne bave tuđim.Postalo im je jasno da lepe stvari postoje, a mogu se videti tek kada zažmurimo na loše i ne bavimo se njima. Snovi jedva čekaju da nam se dese, ali ne pre nego što naučimo vladati sobom i shvatimo da smo sami odgovorni za njihovo ostvarenje. 



Ovu istinu žive svi uspešni ljudi - nikada oni nisu ti koji kukaju i demorališu druge, ali to nije zato što su uspešni, već su uspešni baš zato što su takvi.  To je nagrada života za njihovu odluku da se ne pridružuju negativnoj energiji, da zažmure na zlo jer tek tada mogu videti koliko divnih stvari sve nas svakodnevno okružuje.
I zato se ne plašite zažmuriti na sve što nije vredno vaše pažnje. Žmureći na na ono loše ćete zapravo progledati u smeru nekog potpuno boljeg sveta u kome svi želimo živeti. 
I neka nam zajednička odluka bude da se krećemo ka tome...Svakodnevno.

уторак, 22. јануар 2019.

Nevidljiva


  Nevidljiva... Za druge i za Svemir. Poput vazduha. Nevidljiv, a toliko neophodan svima. Kada pomisliš da nikome nisi bitna, da te niko ni ne primećuje, seti se da je isti slučaj i sa vazduhom, svi ga uzimaju zdravo za gotovo, a bez njega ne bi postojali. Ipak, ako se smatraš nevidljivom poput vazduha, živi za onaj mali ali vredan broj ljudi koji te znaju ceniti i zahvalni su za svaki udah... Živi za one koji znaju živeti, svesni da si ti ta koja im udahnjuje život.


Sada, razmisli o tome kome ti zaista predstavljaš vazduh u životu? Ko to zaista ne bi mogao bez tebe? Jer krajnosti su takve da na liticama lepog raspoloženja sigurna si kome to značiš čitav svet, ali onda kad se klima u tebi promeni u hladnu i tmurnu, vrlo lako upadneš u iskušenje i misliš kako ni za koga ne predstavljaš baš ništa i kako si tačno ono čega si se najviše bojala da budeš - nevidljiva.
I da, onda konačno imaš odgovor - svako bi mogao bez tebe. I tvoji bližnji, i tvoji "prijatelji", i svako koga si ikada upoznala. A tek svet... Pa on nikada i nije znao za tebe, nikada mu ništa nisi pružila, niti dobila od njega. Zašto bi iko u svetu uopšte primetio da te nema?
Ali zastani samo malo... Udahni vazduh. Udahni sebe. Jer disanjem dolaziš do onoga ko jesi. I više ništa ne može biti isto.
Skoro sam pročitala predivan citat koji glasi:
"Ne budi nesretan što u ovom svetu niko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi te trebali poznavati? Kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, drugi će znati za tebe."
Na osnovu ove izreke može se zaključiti da se "vidljivost" zaslužuje.
Da, ali samo u fizičkom i materijalnom svetu.
Ako bi samo malo provirili u duhovni svet, u svet ljubavi i mira, odmah bismo shvatili da smo sve što želimo već zaslužili. Svu ljubav, uspeh, obilje ili pažnju koju želimo i za koju smatramo da nam pripada - mi smo zaslužili samim svojim dolaskom na Zemlju. Ne postoji ništa što je potrebno da uradimo da bismo zaslužili ono što želimo. Jedino što trebamo učiniti jeste osloboditi se mišljenja da ono što želimo ne zaslužujemo.
Naši vodiči nam to govore sve vreme. Za njih smo uvek vidljivi. I kada mislite da ste nevidljivi za ljude oko vas, pogledajte iznad sebe. Nešto mnogo veće od vas samih u svakom trenutku brine o vama. Ne možete to shvatiti niti vam to treba biti cilj. Ne morate razumeti, ali verujte, u svakom trenutku slagalica se slaže i izgledaće lepše nego što ste i pomišljali. Ako vam se ne sviđaju neki delovi, podsetite se da su oni samo deo jedne, mnogo veće celine. Celine koja predstavlja vaš život, a vi ste ti koji je svojom verom oblikujete...



Često ljudi idu kroz život očekujući da se nešto promeni... Žive dan za danom, najčešće uspavani, a na momente potpuno budni, ali gotovo uvek u želji da nešto bude drugačije od onoga kako je u datom trenutku... Svi maštamo i radimo nadajući se boljem sutra. Ali to bolje sutra dolazi previše sporo za naš ukus, zar ne?

Kada imamo utisak da se baš ništa ne događa, a toliko smo toga pružili, - o da, tek onda smo na pravom putu. Sve ono što želimo samo što nije stiglo. Na nama je da nastavimo koračati nogu pred nogu, jer neko pažljivo broji korake i baš sve je imao u vidu. Našu nestrpljivost, našu veru, sve naše želje i izazove. Sarađujte sa životom i sklopite prijateljstvo... Mnogo se lakše putuje sa poverenjem. Samo zato što nešto nije stiglo onda kada smo mi želeli, to ne znači da to nikada neće stići. Doćiće nam u savršenom trenutku za nas, a na nama je da sa užitkom i poverenjem vidimo kada je život za nas spremio iznenađenje.

Nikada niste nevidljivi životu, iako vam osećaj često govori suprotno. Tačno ste gde trebate biti i ne otežavajte sebi situaciju misleći kako se svima oko vas nešto dešava dok vi stojite u mestu. Stojite na mestu na kom i trebate, a krećite se onoliko koliko je uvašoj moći. Ostalo prepustite rukama Svemira. Neko je mnogo mudriji od nas, pa hajde da mu verujemo. Toliko nam malo treba, da kada to sačekamo bićemo smešni sami sebi što smo uopšte i pomislili da odustanemo. Nevidljivi smo toliko dugo vremena, a onda se sve može promeniti u trenu...a za taj tren potrebne su godine. Godine poverenja i truda, drugima nevidljiih napora... Sve dok se sav taj trud ne pretvori u uspeh. Neki bi rekli preko noći, ali vi znate kakva je to noć bila. Bila je to noć koja je za vas trajala godinama. I zaista se može reći da je bila noć, jer je svuda oko vas bila tama, sve dok nije došao trenutak u kome je svanulo. Sve to zahvaljući tome što ste verovali i onda kada vam se ništa nije dešavalo niti išlo od ruke. Zahvaljući momentima kada ste nastavljali dalje i onda kada biste bili nevidljivi i ignorisani od strane života, misleći da vas sve što želite zaobilazi... Sada znate, da se samo tako i može doći do onoga što se želi... Upornim naporima i onda kada se osećate potpuno nevidljivim za svet oko sebe... Da, uspeh se zaista postiže preko noći... Ali ta noć je godinama duga i usamljeni ste u njoj, ne vidite nikog jednako kao što niko ne može videti vas. Sve dok ne dođe momenat svanuća u kom vaša svetlost postaje toliko snažna da prosto ne postoji mogućnost da ostanete nevidljivi. ♥


недеља, 16. децембар 2018.

Nisi.

Ti nisi ona koja sanja
Kuda vetar da te nosi,
Ti si ona koja stvara
Spremna vetru da prkosi.

Ti nisi neko ko se boji
Istinu svu sebi reći,
Da nije bitno sada gde si
Već gde biraš dalje poći.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da ne možeš se sama maći,
Ti si voljna svugde odveć
Ovog trena se pomaći.

I sama, čak i nije važno
Šta će neki stranci reći,
Jer strance svi mi znamo
I ono što nam imaju reći.

Ne idi za glasom tuđim
Nit' za masom što je strah vodi
Idi putem srcu znanim
I daleko ćeš već doći.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da čekaš kišu ili ljude
Da te zaliju ili pomere
Kako njima volja bude.

Nisi ona koja zavisi
Od glasa nekih bitnih ljudi
Svi koji svoju vrednost znamo
Ne damo drugom da nam sudi.

Ti si spremna sada odveć
Napustiti predele znane
I kao ptica svoja krila
Raširiti čim jutro svane.

Ti može čim je teško
Ogromnom se snagom dići
I još jednom, onda opet
Svojom snagom dalje ići

I ne čekaš na ljude razne
Niti kišu, niti Sunce
Ne zavisiš od tuđe kazne
Ni pohvale
Da ih uzmeš

Slobodna si svojom mišlju
Ići daleko
Sasvim daleko
I nije važno gde drugi stižu
Ti si već stigla daleko.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da si žrtva ljudskog roda
Ti si neko ko se smeje
Problemima zemaljskog svoda.

I opet padni, da se setiš
Da ti ustvari letiš!
Padni slobodno, tek da shvatiš
Da ćeš ponovo visini da se vratiš

I nikad nemoj da se ustručavaš
Da visoke snove ciljaš
Nemoj da se zabrinjavaš
Ako ne pogodiš ono što snivaš.

Ti nisi ona koja sanja
kuda vetar da te nosi
Ti si vetar koji bira
Sobom da se ponosi.

Nisi ti drvo, da puštaš koren
Na mestu gde je nezadovoljstvo
Ti si stvorena za pokret
Za junačko pravo vodstvo

I sve se menja i sve raste
Od trena kad si postala hrabra
Hrabra da kreneš ili staneš
Kako srce progovara.

Jer se srce samo pita
U kom smeru život teče
Nije stvarnost, nije java
To što ti misao reče.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Što ne stvara sudbinu svoju
Ti se možeš sama opet
Zaleteti ka postolju.

I sve se menja i sve raste
Kada zalet uhvatiš hrabro
Tada srce zna da te
Nagrade očekuju stvarno.

Ti nisi ona koja sanja
Nit' ona koju vetar nosi
Sama svoje puteve stvaraš
Da im se sutra zahvalno ponosiš. 


среда, 26. септембар 2018.

Podsetnik

Svet možda izgleda surov. Ali zakon ljubavi i pravde uvek pobeđuje. Posebno onda kada se čini da je sve što je suprotno od dobrote na dobitku. Sačekajmo malo, jer već iza sledećeg ćoška sve dolazi na naplatu. Možda ne odmah, možda ne danas, ali jednog dana SIGURNO HOĆE. 
Ipak, nismo ovde da čekamo da se drugima njihov bumerang nepravde vrati u ruke. Ovde smo da šaljemo svoje poruke sreće. Jer bumerang uvek nađe vlasnika. A vlasnik je taj koji bira koji će bumerang danas poslati u svet. Pošaljite ljubav, pošaljite saosećanje, pošaljite radost i podršku... I sutra kada Vam se vrati nešto suprotno od toga, ne odustajte. To je i svrha života - test vere i strpljenja. Jer ako već narednog dana odaberemo gnev jer neko koga smatramo 'lošom' osobom živi srećnije nego mi... Varamo se. Šta ako nas samo stpljenje vodi tamo gde želimo biti? Zato nastavimo da delimo sa svetom ono najlepše što imamo u sebi i shvatićemo da svet i nije tako surov. Barem ne mora biti za nas, ako svoj bumerang biramo sa ljubavlju. Surovo je samo to što hoćemo da znamo sve unapred. Želimo sve danas, sada i odmah, a tako kvarimo proces našeg razvoja i preskačemo lepote svog puta, grčevito očekujući svoju destinaciju. Kada imamo vere znamo da je putovanje jedina destinacija. Ona na kojoj će nas sačekati samo ono što smo drugima delili tokom svog puta.

субота, 15. септембар 2018.

Pitanje je odgovor

Ako odgovori postoje, onda se sigurno kriju u pitanjima. Ova rečenica mi je prva prošla kroz glavu nakon što sam ukucala naslov teksta. I mislim da predstavlja odličan početak za meni jako važnu temu...
Svi mi koji tragamo za odgovorima, smislom u životu ili tražimo zvezdu vodilju...jesmo li samo previše zaneseni? Prečesto se osećam čudno među ljudima koji ne dele moja interesovanja... I isto toliko često im poverujem da mi je glava u oblacima i da letim. Ali ja, ja ipak ne mogu drugačije. Neko sam ko će postaviti 1001 pitanje i čekati na odgovor. Pitanja o postanku sveta, stvaranju budućnosti, trenutnoj situaciji u zemlji... Nebitno je o čemu se radi, uvek ću imati pitanje za postaviti i dok ga izgovaram već mi se javilo novo...
 Zato se sve češće pitam - kako ljudi uspevaju ne postavljati pitanja? Gde im se izgubila dečija radoznalost? Zašto su stali sa istraživanjem sveta oko sebe, pa i samog sebe? Kada su im neke stvari bitne, olako dozvoljavaju sebi da se čak i ne raspitaju u vezi njih iako imaju priliku. Ponekad i eksperimentišem - pretvaram se u nezainteresovanu osobu koja će samo saslušati drugu stranu u prisustvu drugih ljudi i onda čekam...čekam da vidim ima li još onih poput mene. Rastužim se kada vidim da ako ja ne postavim pitanje najčešće to neće biti niko, iako im je možda odgovor potrebniji nego meni...




Uvek polazim od toga da svi težimo istim stvarima. Možda nam se razlikuju životne vrednosti, ali jedno nam je zajedničko - svi želimo ljubav i sreću. Ali, kako da postignemo ono čemu težimo ako nemamo hrabrosti da pitamo? Mislim da se ipak ovde čak i ne radi o hrabrosti već o nezainteresovanosti... Kako ostvariti nešto što želimo bez saveta "kako"? Ako smo krenuli u neki poduhvat - poslovni, životni ili sportski, najprirodnija stvar je da se raspitamo o istom. Ovo ne znači nužno odobravanje svega što čujemo, već  prikupljanje informacija. Za uspeh su nam neophodni saveti i edukacija, a do njih se dolazi našom radoznalošću. Kada god smo u situaciji da čujemo neke korisne stvari od mudrih ljudi - postavimo pitanje! Neka to bude i na googlu, na ulici ili autobuskoj stanici ili gde god se pokrenu teme koje nas interesuju, uključimo se u razgovor i budimo sunđer koji upija informacije. Njih nikada ne može biti dosta - jer nikada se ne zna kada će nam zatrebati. Negujmo radoznalost. To je odlika dečjeg duha. Samim čuvanjem deteta u sebi već smo osigurali puno toga. Deca se ne plaše pitati, njih nije briga kako će drugi tumačiti njihove reči. Da li je neko preko puta nas direktor ili prodavac... Ono jednostavno i "blesavo" pita.  A najvažnije uvek to rade iskreno.
Ipak, kada to iste dete poraste, kao da stekne utisak da sve zna, a ipak nije tako. Odraslima ego proradi sto na sat, i prosto kao da im ne dozvoljava da postavljaju pitanja. Da li se o ovome radi? Postavljanje pitanja ljudima za koje pretpostavljamo da znaju odgovore za kojima tragamo i mogu nam pomoći kao da im poručujemo "Ti si bolji od mene. Ali svojim pitanjem ću ti to staviti do znanja i zato ga neću postaviti". Odrasli. Uvek su bili majstori da sami sebi unište put. Na stranu to što im je ta informacija mogla promenii život, njima je ponos bio prioritet.




Šta god da je u pitanju: nezainteresovanost ili višak ponosa, ako se stane tome na put svi dobijaju. Budimo radoznali. Neka se pitanja motaju po našoj glavi i ne kalkulišimo mnogo - postavite kada osetite da je vreme za to. Jednom rečju - budimo sve ono što smo nekada bili. Spontani i veseli istražitelji sveta oko sebe. Za sve što želimo - odgovor postoji ako se odlučimo da postavimo pitanje. Jer jednom kada krenemo shvatićemo koliko nam to služi i još interesantnije - videćemo da nije potrebno mnogo truda saznati od nekoga ono što želimo. Oni koji znaju nešto to jedva čekaju podeliti sa nama i nestrpljivo očekuju naša pitanja o tome, a neretko i sami počinju priču...koji samo retki čuju. Zato, ako želite odgovore, budite sigurni da se oni kriju u pitanjima. Kada ih izgovorimo na glas i odlučimo saznati više, odgovori sigurno dolaze. Jer, pitanja su sama po sebi odgovori za kojima tragamo. ♥