Umetnost dopuštanja

Besmisao i praznina kao destinacija koju odbijaš da prihvatiš. Svakom putu kojim kreneš ne nazire se kraj. I ne umeš dalje. I ne umeš sama. I svet je previše bezosećajan za tvoju nežnu dušu. I po ko zna koji put preispituješ sebe pokušavajući da shvatiš šta sa tobom nije u redu. Ne vidiš nijedan razlog u tebi zbog kojeg zaslužuješ to što ti se dešava. Znaš da si dala, daješ i davaćeš do kraja života ako treba sve od sebe samo se pitaš - u koju svrhu? Da zaslužuješ do sada bi stiglo sve čemu težiš, da zaslužuješ živela bi kako želiš i radila što voliš...ovako si samo jedan tvrdoglavi egoista koji ne podnosi da ne dobija ono za šta se bori. A rekli su da će stići. Zato i dalje radiš i predano im veruješ... Samo, u svoj toj džungli očekivanja zaboravljaš najvažniju stvar - ne trkaj se sa vremenom - tu trgu niko nije dobio. Ne ucenjuj vreme svojim planovima i željama. Prepusti mu se. Ima veću moć od tebe. Umetnost prepuštanja je ono čemu težiš, a ne borba sa vetrenjačama. Odradila si svoj deo, sada prosledi dalje. Kada zasadiš biljku, važno je održavati je...Ali mnogo važniji deo je izlagati je svetlosti.. Pazi da joj od tvog prevelikog okopavanja i rada na biljci ne zakloniš svetlost... Koliko god dobro posađena bila, da bi porasla mora se kupati u sjaju. A sunce nas sve asocira na opuštanje, zar ne? Pa dopusti joj taj odmor. Isto kao što ga trebaš dopustiti i sebi. Prepusti se sunčevoj svetlosti, jer si odradila svoj deo posla... Sada neka ono veće od tebe preuzme završni deo... Na tebi je samo da mu pokloniš svoje poverenje. Da bi ti život pružio pomoć, moraš biti dovoljno hrabra da mu to dopustiš. ♥