Samo od sebe

"Ništa nije večno, pa ni naši problemi."

Koliko nas samo problema okružuje? Koliko izazova i poteškoća? U svakoj životnoj oblasti barem po jedan. Previše za naš um. Mislimo da ne možemo dalje. Hajde zastanite na trenutak. Zatvorite oči. I udahnite duboko. Punim plućima. Hajde još jednom. Sada se prisetite sebe pre nedelju dana, pre mesec dana ili godinu... Da li ste tada imali izazove? Da li ste i tada strepeli za neka buduća dešavanja? I šta se dogodilo? Prošli su...Sve je prošlo. Verovatno mnogo bolje nego što se to odvilo u našem umu. Sredilo se samo od sebe. Nema razloga brinuti da tako neće biti i ovaj put. Dok mi gubimo poverenje i time sebi stvaramo pritisak, rešenje nam se približava... I tako uvek. Zato ne strepite, prepustite se. Šta bi tek bilo kada bi verovali? Šta bi tek bilo kada bi sa osmehom išli dalje i dizali sebe posle svih negativnih monologa. Ako se sve reši kada smo nepoverljivi, kako bi se sve tek odvilo da verujemo... Verovatno još i mnogo bolje, ali mi to ne dopuštamo sebi ni zamisliti. Hajde da pustimo stvari da se odvijaju na svoj način. Previše smo i pokušavali kontrolisati ono čemu kontrola nije potrebna. Ako se 1001 problem rešio u prošlosti, nema mesta sumnji da tako neće biti i u buduće. Ali hajde da mi budemo bolji, i snagom svog uma zaista poverujemo da je sve što želimo rešeno i da stresu nema mesta u našoj glavi. Tako ćemo izgraditi poverenje u život koji možda baš tome i želi da nas nauči - da se ne plašimo izazova budućnosti jer dokle god gradimo svoj mir u sadašnjem trenutku svaki naredni trenutak će se pobrinuti za sebe.💚

Umetnost dopuštanja

Besmisao i praznina kao destinacija koju odbijaš da prihvatiš. Svakom putu kojim kreneš ne nazire se kraj. I ne umeš dalje. I ne umeš sama. I svet je previše bezosećajan za tvoju nežnu dušu. I po ko zna koji put preispituješ sebe pokušavajući da shvatiš šta sa tobom nije u redu. Ne vidiš nijedan razlog u tebi zbog kojeg zaslužuješ to što ti se dešava. Znaš da si dala, daješ i davaćeš do kraja života ako treba sve od sebe samo se pitaš - u koju svrhu? Da zaslužuješ do sada bi stiglo sve čemu težiš, da zaslužuješ živela bi kako želiš i radila što voliš...ovako si samo jedan tvrdoglavi egoista koji ne podnosi da ne dobija ono za šta se bori. A rekli su da će stići. Zato i dalje radiš i predano im veruješ... Samo, u svoj toj džungli očekivanja zaboravljaš najvažniju stvar - ne trkaj se sa vremenom - tu trgu niko nije dobio. Ne ucenjuj vreme svojim planovima i željama. Prepusti mu se. Ima veću moć od tebe. Umetnost prepuštanja je ono čemu težiš, a ne borba sa vetrenjačama. Odradila si svoj deo, sada prosledi dalje. Kada zasadiš biljku, važno je održavati je...Ali mnogo važniji deo je izlagati je svetlosti.. Pazi da joj od tvog prevelikog okopavanja i rada na biljci ne zakloniš svetlost... Koliko god dobro posađena bila, da bi porasla mora se kupati u sjaju. A sunce nas sve asocira na opuštanje, zar ne? Pa dopusti joj taj odmor. Isto kao što ga trebaš dopustiti i sebi. Prepusti se sunčevoj svetlosti, jer si odradila svoj deo posla... Sada neka ono veće od tebe preuzme završni deo... Na tebi je samo da mu pokloniš svoje poverenje. Da bi ti život pružio pomoć, moraš biti dovoljno hrabra da mu to dopustiš. ♥

Krug ljubavi

Naviknuti smo da na svet oko sebe gledamo očima potrošača, jer se samo kao takvi i tretiramo u današnjem društvu... Ali postoji nešto iznad robno-novčane razmene i to može videti samo onaj koji odluči da svet posmatra srcem.
Sve kompanije na svetu nude svoje proizvode i za uzvrat od potrošača dobijaju novac. Ipak, ova razmena nije samo potrošačkog karaktera...

Ljudi čime god da se bave, sebe i svoje talente konstantno plasiraju u svet. Neki bi rekli da to rade iz koristi, jer od prodaje svojih usluga i proizvoda žive...Ali svet se može gledati i drugim očima - a tada on poprima potpuno drugačiji oblik...



Sve što je čovek ikada proizveo, ima svrhu da služi drugim ljudima. Proizvođač ima koristi od svojih prozivoda i nesumljivo je da očekuje zaradu, ali to ne bi trebao biti jedini cilj njegovog rada. Dok ljudi čine sve da dođu do novca, promiče im najveća istinu i svrha ljudskih bića - služenje. Generacijama su nas učili da svet posmatramo kroz prizmu novčane dobiti. Ali ipak, mnogo važnije od nje jeste pomoć koju smo kroz svoj rad nekome pružili.
Čovek koji proizvodi kompjutere, ne bi trebalo da na njih gleda kao na robu, već kao sredstvo koje će nekome olakšati i ulepšati život. Neko će uz pomoć tih kompjutera ostvariti svoje snove!
Neko će postati inženjer, neko će pokrenuti sopstveni biznis, nekome će kompjuter olakšati put do diplome... Tako posao "proizvođača" dobija drugu misiju. Tada proizvođač nije samo robot, čija je svrha trka za brojkom napravljenih proizvoda ili ostvarene zarade, već je to neko ko svojim radom služi drugim ljudima - a onda oni jednako služe i njemu. Ovakvim stavom,vremenom se uviđa da je u tom krugu uzajamnog pomaganja ljubav najispravniji motiv kojim bi svi trebali da se vodimo.

Sve što nas okružuje - neko je proizveo, u to je uložio vreme, energiju i trud. Ali uspeh finalnog proizvoda zavisiće samo od toga koliko je ljubavi u njega uloženo. Sa koliko ljubavi se nešto pravilo, imajući u vidu njegovu nameru i ono čemu će taj proizvod služiti. Sa koliko ljubavi i sa kojim ciljem ljudi stvaraju sve što nas okružuje - počevši od prozora, garderobe, automobila, kuća, najsitnijih kozmetičkih prozivoda pa sve do hrane koja nam je svima neophodna? Kada proizvođači na sve ovo budu prestali gledati kao na broj - njihova će prodaja procvetati... Osveštavanjem da su naši napori usmereni da služe drugima - a ne nama, vodi nas u dimanziju ljubavi gde nam se stostruka vraća sve ono što smo uložili...Ali neka nam to ne bude cilj - radite sve iz ljubavi i sa najboljom namerom, makar nam nikakva dobit ne bila zagarantovana. Jer samim tim što se osećamo lepo dok to radimo, što to činimo u lepim mislima znajući da će neko napredovati zahvaljujući nama - osećamo se  lepše i vibriramo sjajnije, i to bi nam trebao biti dovoljan razlog da svakom poslu priđemo sa čistim i plemenitim namerama.

Zemlja je krug u neprekidnoj misiji kruženja po Svemiru, pa tako i sve na njoj samoj predstavlja jedan kružni lanac... Tako je danas, više nego ikada ranije, uočljivo da niko ne može sam opstati na ovome svetu, zahvaljujući samo svojim uslugama. Onaj ko proizvodi hranu, može preživeti, ali potrebna mu je garderoba koju proizvodi neko drugi, dok je tom istom potrebna njegova hrana. Razmena je pristuna u svim mogućim delatnostima jer niko nije izolovan od sveta niti tome treba težiti.
Na sve ovo neko može gledati kao na čistu razmenu koristi ili dobara...ali za one koji žive dušom ovo je mnogo više od toga... Kada na neki proizvod, recimo jastuk, prestanemo gledati samo kao na jastuk shvatićemo da onaj ko ga pravi čini mnogo više od same fizičke prozvodnje i prodaje. On je stvorio proizvod na kome će neko spavati, odmoriti se posle svih životnih izazova, on je stvorio jastuk kome će se neko smejati, plakati, u zagrljaju voleti, maštati... Nekome će to biti poklon, nekome će to biti jastuk kakav je oduvek želeo, a neko će dobiti novi jastuk posle ko zna koliko godina...Sve ima svoju duhovnu stranu, a na nama je da je pronađemo i vodimo se njom u svim svojim postupcima...


 Svi koji imaju dodirnih tačaka sa proizvodnjom ili prodajom, kada obavljaju svoj posao sa ljubavlju i verom da će ti proizvodi nekome pomoći da će se zahvaljujući NJIMA neko obući, našminkati, igrati, jesti ili putovati unose ljubav koju kupci prosto moraju prepoznati. Sve čemu smo s ljubavlju posvetili svoje vreme i trud biće prepoznato od strane kupaca jer se naša ljubav prenosi na sve stvari sa kojima imamo kontakt. A kupci su ti koji će radije uzeti robu koja je pravljena u radosti, nego onu kojoj je jedini cilj - prodaja i zarada.

Sve najuspešnije kompanije znaju ovu tajnu i zato i jesu najuspešnije... Krenule su sa namerom da služe svojim potrošačima, a ne samo da od njih dobiju novac. A život uredi da baš samo takvi napreduju i opstaju na duže staze. Jer u mnogo toga pokušavaju da nas uvere, ali ipak samo jedno ostaje istina - našom planetom vladaju duhovni zakoni i koliko god sve izgledalo kao jedno džinovsko tržište u kome se pojedinac i njegove potrebe ne cene i ne pristupa im se s ljubavlju, istina je da oni koji to prepoznaju bivaju nagrađeni. Zemlja je stvorena na zakonima ljubavi a samo oni koji se vode njima mogu od svojih ideja stvoriti uspeh. Zapravo to će za njih uraditi drugi - ukoliko budu prepoznali da su one vođene ljubavlju...

Ono što naša mala prodavnica, knjižara ili pekara nudi svetu, nekome je od životnog značaja... Ako ste u ulozi trgovca, tako gledajte na svoju robu - kao veliku uslugu koju sa ljubavlju pružate nekome, a za uzvrat dobijate novac pomoću kojeg, opet uz pomoć nekog drugog, možete sebi prištiti odmor...  Da bi kasnije mogli odmorni i u što boljim uslovima nastavit živeti i stvarati...i time služiti drugima na njihovom putu...Baš kao što i ostali služe vama - sa ljubavlju koja nam je svima sredstvo, put i cilj na kome se nalazi uspeh kao indirektni pokazatelj ljubavi koju (ne)ulažemo u svoj rad...♥

Reč je o nama

Život orijentisan na druge ljude zaista može biti težak. Čekanje da nas drugi prepoznaju, nagrade, zaposle ili zavole nekima se pretvori u put bez kraja. I zaista taj put sa sobom nosi mnoge teškoće. Dok je sa druge strane ideja da sve polazi od nas samih u početku vrlo izazovna za prihvatiti, ali nam kasnije može doneti mnoga dobra. Ne kaže se sa džabe da teški putevi obično vode do prelepih destinacija. U ovom slučaju to je put koji se jedino samostalno može preći. Drugi nam uprkos svojoj volji ovde ne mogu pomoći. Ne i u ovom slučaju. Ne ovoga puta. Ne u situacijama kada se radi o našoj volji, našim izborima i našem životu koji predstavlja njihov rezultat. Naš život zapravo nema dodirnih tačaka sa drugim ljudima. Uvek je reč o nama. I našoj spremnosti da to prihvatimo.

Život nas često dovede u situacije pred kojima se zamislimo zašto sve mora biti onako kako jeste? Zašto za nas život uvek bira teži put? U ovakvim momentima, ljudi se svojim izborima najčešće podele na one koji krive druge i one koji sami snose odgovornost za svoj položaj - bez obzira na to kakav on bio. Kroz razgovor sa ljudima često se može čuti kako se plamen odgovornosti prebacuje na drugu stranu. Ljudi su prečesto skloni da žaleći se na druge izbegavaju sagledati šta je ono što je u njima izazvalo datu situaciju. Poriču svoj udeo, a zapravo je jedino u njima celina svakog problema - jednako kao i rešenje za isti. Svaka situacija u kojoj zavismo od drugih zapravo nije ništa drugo nego prilika da sami delujemo. Jer drugi u ovoj priči zapravo ni ne postoje... Nisu oni ti koji se pitaju hoćemo li dobiti posao ili ne... Naš je zadatak da sebe uverimo da ga zaslužujemo, a onda će nam i stići. Nisu drugi ti koji trebaju promeniti svoje ponašanje, mi smo ti kojima je data prilika da promenimo svoj pogled na njih. Nisu problemi ti koji treba da nestanu već mi trebamo naučiti da se nosimo sa njima. Posebno ako nam se iste situacije često ponavljaju jedna za drugom. Mnogi bi rekli slučajnost ili loša sreća, ali hajde da budemo hrabri i odaberemo se zagledati u sebe i strpljivo raditi na svojim preprekama koje nas blokiraju u napretku. Jer sreća ako postoji onda se sigurno krije u nama... Čekajući nas da sami stignemo do mesta na kome ona sve vreme strpljivo čeka.

Ako se u izazovnim situacijama vezanim za druge ljude olako odlučimo uperiti prstom u njih to znači da smo se direktno odrekli svoje dragocene moći. Često čujem kako se govori da je najlakše biti žrtva. Ali za mene, to je najteža stvar na svetu. Kako je to živeti misleći da ništa nije u našoj moći? I zašto bi na takav život neko dobrovoljno pristao? Iako spoljašnje situacije govore suprotno, uvek postoji deo u Vama u kom se krije odgovor na svaki spoljašnji događaj. I deo vas koji stopostotno veruje u to da ste samo vi uzrok i posledica svega. Pa poverujete mu na reč i slušajte istinu u vama. Istinu koja će vas osloboditi robovanja drugima, koji zapravo sve vreme jedino pokušavaju da vas nauče lekciji da ste VI jedino rešenje za kojim uporno tragate svuda izvan sebe...

Dok mislimo da smo bespomoćni naša duša vrišti od nezadovoljstva jer poričemo moć koja leži u nama, a posedujemo je svi, od prvog do poslednjeg daha. Vaša moć nikada nije upitna već je vaša vera u nju ono o čemu oskudevate... I dok godine prolaze, a vi odbijate upravljati automobilom svog života, smatrajući da je to nemoguće, u očima onih koji su savladali ovo umeće vi ste ti koji zapravo rade mnogo teži posao. I pitajte se, ako ste do sada uspeli da se nosite sa mnogo težim načinom života, šta vas sprečava da krenete lakšim putem? Ako ste bez pravilnog upravljanja u automobilu zvanom vaš život preživeli sve do sada...onda vas pravilna vožnja istim može samo odvesti tamo gde želite - i pružiti bezbedan put.

Iako je teško prihvatiti - drugi ljudi nemaju baš nikakve veze sa onim što  nam se dešava, već su tu da nas podsete da ne tražimo rešenje u njima jer se ono krije unutar nas samih. Čim napustite ulogu žrtve i shvatite da ste vi gospodar svog života - sklonili ste sebi najveću prepreku sa puta. I svakim je narednim korakom put sve lakši.
Bilo da se radi o odnosima, poslu ili vašim ciljevima...svaka situacija uvek čeka na vas!
Možda na prvi pogled deluje očigledno da su drugi za to odgovorni, ali deo veće odgovornost je uvek i na vama.... I to onaj jedini deo na koji možete da utičete.

Potražite u sebi uzrok - koje vas to nesvesno uverenje koči, pa vam operater konstantno isključuje telefon, mesto za parking je uvek zauzeto, a novac uporno nije isplaćen na vreme? Budite hrabri i priznajte sebi istinu. Možda operater ili banka prosto nisu uvek ti koji predstavljaju problem. Jer zakonima svemira sami stvaramo blokadu - drugi su samo tu da nam to stave do znanja.
Mi uvek imamo priliku da ispravimo stvari - zahvaljujući drugima oko nas jer nam služe kao ogledalo da shvatimo šta nas to žulja u nama.
Kako bismo to i promenili da nam drugi na to nisu ukazali? Zato nije do njih, već je reč o nama, a drugima se samo možemo zahvaliti što su nam to stavili do znanja. A zatim se strpljivo, uporno i u miru okrenemo sebi i koliko god bilo teško otklonimo strahove i sumnje jer samo se tako ide u susret onome što se želi. Ne pobedom nad drugim, več pobedom sebe. Jer je uvek reč o nama - i to ne kao žrtvama već kao nama koji u sebi nosimo svu moć... ♥

Zažmuri

U svetu u kom su kritike češće od pohvala, osuđivanje jedini odgovor na tuđe izbore, a ogovaranje osnovni vid komunikacije, teško je ostati u kontaktu sa našim unutrašnjim glasom. Glasom koji nas jedini može voditi putevima naše duše.
U nedostatku tišine kojom taj glas progovara, pokušavamo ga zameniti šapatima drugih ljudi. U početku na prstima, krećemo se već utabanim stazama tuđih izbora, da bi sa vremenom sve više gubili veru da uopšte postoji naš jedinstveni put...
Osećamo se bez vođstva, prepušteni sami sebi, a zapravo samo ne uspevamo postići mir u kom su odgovori za kojima tragamo.

Da bi izbegli osude drugih klimamo glavom i odobravamo tuđa osuđivanja i pesimizam čak i onda kada sve u nama govori da nisu "u pravu". Čak i onda kada znamo da nam takav stav ne služi, osećamo da je manji izazov složiti se sa tuđim mišljenjem nego se nositi sa osudama jer smo jedini koji razmišlja na drugačiji način. Jedini koji sluša sebe. Jer ako smo sačuvali barem malo sjaja i vere u sebi, znamo da ništa nije tako mračno sve dok drugima ne dozvolimo da nas uvere u taj mrak. Mrak koji je zapravo njihov jer su ga sami stvorili ili dozvolili drugima da im ga stvore, što opet ne može biti moguće bez njihovog pristanka... Tako postajemo "žrtve žrtava". Mi, koji smo barem malo odškrinuli vrata svog srca u kom je univerzalna istina za svakoga od nas, nastavljamo da slušamo one koji su ta vrata odavno zaključali. I verujemo da su oni na pravom putu samo zato što ih je više.
Samo zato što je lakše ići poznatim putem laži, nego krčiti novi put istine...

Oni koji i dalje naslućuju smernice unutar svog bića i opiru se osrednjim stvarima, nastavljaju se pitati kako hodati putem koji je za nas predviđen? Kako doći do onog što osećamo da nam pripada?
Sigurno je samo jedno: slušajući druge - nikako. Slušajući one koji su se zadovoljili mnogo manjim životom nego što im je namenjen, završićemo gde i oni, ali ako nismo zadovoljni njihovom pozicijom moramo se okrenuti drugačijim izborima. Počevši od onih najsitnijih stvari koje toliko neprimetno, ali uporno oblikuju našu ličnost i usmeravaju naše živote.

Zato zažmurite. Zažmurite na sve što vam imaju reći, a što se ne poklapa sa istinom koja leži u vama.Zažmurite na tuđe reči koje u vama ne bude radost i ne pale iskru sreće.

Na tuđa ogovaranja ostanite nemi, na tuđe kritike pozitivni, a na tuđe osude samopouzadani. Jer sve to oni ne govore vama, već sebi. Ono čemu vi težite i ka čemu se krećete oni smatraju nemogućim, iz njihove tačke gledišta. Ali kako vam se položaji razlikuju, na iste stvari gledate iz drugačije perspektive. A ironija je u tome da kada bi se oslobodili ciničnih komentara i nesvesnih osuda i sami bi se uverili da osim što su vaše ideje i snovi ostvarljivi, to može biti slučaj i sa njihovim. Ali sve dok nisu spremni platiti cenu u vidu spuštanja svojih oklopa ne mogu ni naslutiti količinu lepote svojih i tuđih snova. Oni se u to žele prvo uveriti, pa tek onda promeniti svoj stav. Ali stvari funkcionišu drugačijim redosledom. I započinju od njih. Kada promene svoje osude, ogovaranja i kritike u pozitivnost, pohvalu i poverenje uvereći se da postoji potpuno nov svet koji im se ne može prikazati pre nego što pristanu na njega svojim izborima. Izborima da prate svoju intuiciju bez obzira hoće li to drugi prepoznati kao ispravno ili ne...I izražavanjem hrabrosti da na tom putu često budemo sami među ljudima, ali podržani od strane Svemira koji tačno zna sve naše postupke i namere koje su nas vodile do njih...




Ipak ne treba čekati da drugi sve ovo shvate. Pokušajte napraviti uslugu i sebi i njima. Uslugu na kojoj će vam tek kasnije biti zahvalni. Možda sada ne razumeju, ali neka im vreme i vaša upornost pokažu da u njihovim praznim pričama niste učestvovali za dobro svih vas. I neka im vaš uspeh bude najveći dokaz da ako odaberu slične izbore mogu stići do onoga što žele jednako kao i vi. Kada na svake komentare o politici, stanju u državi, tračevima o poznatim zažmurite jednako kao da nisu ni izgovoreni, uštedećete svoju dragocenu energiju. I shvatiti da ljudi koji žive ispunjene živote žive ih jer su doneli odluku da prestanu sa svim što ih ne ispunjava.

Ljudi često misle da će prestati da se žale, ogovaraju ili osuđuju kada za sebe stvore život kakav žele, a istina je da takav život nastupa tek kada svemu što nam kvari raspoloženje i ne rezonira sa našom istinom naučimo reći NE. Bez obzira kakav komentar će druga strana imati na to. Tek tada možemo stvoriti prostor za stvari koje želimo i biti sigurni da one jedva čekaju da nam se dese... Čim ih svojim izborima odobrimo u svom životu.

Pre nego što dozovlite sebi da se uplićete u te prazne priče, zapitajte sebe da li je ičije mišljenje vredno da se odričete tog predivnog života koji možete živeti? Da li svi postupci i dešavanja zaslužuju vašu pažnju? Ako doprinose vašem lepšem raspoloženju verujem da zaslužuju, ali u suprotnom vežbajte sebe da se ne osvrćete na takve priče - ostavite ih onima koji ne veruju u radost života.
Vi budite oni koji jurišaju ka uspehu, istovremeno svesni da tamo ima mesta za sve ali ne i za one koji umanjuju svoju vrednost baveći se stvarima koje nemaju apsolutno nikakve veze sa njihovim životom... Tako ćete za sebe stvoriti jedan potpuno nov svet. Svet u kome ste vi sami centar svog svemira. bez egoizma već vođeni ljubavlju. Kada prestanete pridavati pažnju svemu što nije vredno vašeg vremena i energije, ono što zaslužujete polako pristiže u vaš život.  Zato budite sigurni da svakodnevno ostavljate dovoljno prostora za to.



Ispraznite svoj život od ogovaranja, sarkazma, kritikovanja i demoralisanja....I zamenite ih onim što je i vama potrebno, jednako kao i celom svetu.... Zamenite ih ljubavlju, verom, lepim rečima podrške, sopstvenim planovima, pohvalama i ohrabrenju. Jer je veoma tanka linija između onoga gde jeste i onoga gde želite biti. Za početak obratite pažnju na svoje reči jer su velike šanse da živite samo ono o čemu pričate drugima.
Prihvatite da ste za svoje reči odgovorni jedino vi. Mogu vas izazivati ali niko ništa ne može izgovoriti umesto vas. Zato sakupite hrabrost da zažmurite da sve što nije plemenito i ne dolazi iz ljubavi. U trenucima kada zažmurite na stvari koje nisu vredne pomena moćićete da zaista progledate i shvatite u kom smeru se nalazi život vaših snova. I koliko vam malo treba da stignete do njih.
Sve one lepe stvari su mnogo bliže nego što izgledaju, a od nih vas deli samo jedna odluka, koja vas poput karike spaja sa vašim najboljim životom. Jer svi koji istinski žive svoj život odavno su odlučili da se ne bave tuđim.Postalo im je jasno da lepe stvari postoje, a mogu se videti tek kada zažmurimo na loše i ne bavimo se njima. Snovi jedva čekaju da nam se dese, ali ne pre nego što naučimo vladati sobom i shvatimo da smo sami odgovorni za njihovo ostvarenje. 


Ovu istinu žive svi uspešni ljudi - nikada oni nisu ti koji kukaju i demorališu druge, ali to nije zato što su uspešni, već su uspešni baš zato što su takvi.  To je nagrada života za njihovu odluku da se ne pridružuju negativnoj energiji, da zažmure na zlo jer tek tada mogu videti koliko divnih stvari sve nas svakodnevno okružuje.
I zato se ne plašite zažmuriti na sve što nije vredno vaše pažnje. Žmureći na na ono loše ćete zapravo progledati u smeru nekog potpuno boljeg sveta u kome svi želimo živeti. 
I neka nam zajednička odluka bude da se krećemo ka tome...Svakodnevno.♥

Nevidljiva

  Nevidljiva... Za druge i za Svemir. Poput vazduha. Nevidljiv, a toliko neophodan svima. Kada pomisliš da nikome nisi bitna, da te niko ni ne primećuje, seti se da je isti slučaj i sa vazduhom, svi ga uzimaju zdravo za gotovo, a bez njega ne bi postojali. Ipak, ako se smatraš nevidljivom poput vazduha, živi za onaj mali ali vredan broj ljudi koji te znaju ceniti i zahvalni su za svaki udah... Živi za one koji znaju živeti, svesni da si ti ta koja im udahnjuje život.

Sada, razmisli o tome kome ti zaista predstavljaš vazduh u životu? Ko to zaista ne bi mogao bez tebe? Jer krajnosti su takve da na liticama lepog raspoloženja sigurna si kome to značiš čitav svet, ali onda kad se klima u tebi promeni u hladnu i tmurnu, vrlo lako upadneš u iskušenje i misliš kako ni za koga ne predstavljaš baš ništa i kako si tačno ono čega si se najviše bojala da budeš - nevidljiva.
I da, onda konačno imaš odgovor - svako bi mogao bez tebe. I tvoji bližnji, i tvoji "prijatelji", i svako koga si ikada upoznala. A tek svet... Pa on nikada i nije znao za tebe, nikada mu ništa nisi pružila, niti dobila od njega. Zašto bi iko u svetu uopšte primetio da te nema?
Ali zastani samo malo... Udahni vazduh. Udahni sebe. Jer disanjem dolaziš do onoga ko jesi. I više ništa ne može biti isto.
Skoro sam pročitala predivan citat koji glasi:

"Ne budi nesretan što u ovom svetu niko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi te trebali poznavati? Kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, drugi će znati za tebe."

Na osnovu ove izreke može se zaključiti da se "vidljivost" zaslužuje.
Da, ali samo u fizičkom i materijalnom svetu.
Ako bi samo malo provirili u duhovni svet, u svet ljubavi i mira, odmah bismo shvatili da smo sve što želimo već zaslužili. Svu ljubav, uspeh, obilje ili pažnju koju želimo i za koju smatramo da nam pripada - mi smo zaslužili samim svojim dolaskom na Zemlju. Ne postoji ništa što je potrebno da uradimo da bismo zaslužili ono što želimo. Jedino što trebamo učiniti jeste osloboditi se mišljenja da ono što želimo ne zaslužujemo.
Naši vodiči nam to govore sve vreme. Za njih smo uvek vidljivi. I kada mislite da ste nevidljivi za ljude oko vas, pogledajte iznad sebe. Nešto mnogo veće od vas samih u svakom trenutku brine o vama. Ne možete to shvatiti niti vam to treba biti cilj. Ne morate razumeti, ali verujte, u svakom trenutku slagalica se slaže i izgledaće lepše nego što ste i pomišljali. Ako vam se ne sviđaju neki delovi, podsetite se da su oni samo deo jedne, mnogo veće celine. Celine koja predstavlja vaš život, a vi ste ti koji je svojom verom oblikujete...

Često ljudi idu kroz život očekujući da se nešto promeni... Žive dan za danom, najčešće uspavani, a na momente potpuno budni, ali gotovo uvek u želji da nešto bude drugačije od onoga kako je u datom trenutku... Svi maštamo i radimo nadajući se boljem sutra. Ali to bolje sutra dolazi previše sporo za naš ukus, zar ne?

Kada imamo utisak da se baš ništa ne događa, a toliko smo toga pružili, - o da, tek onda smo na pravom putu. Sve ono što želimo samo što nije stiglo. Na nama je da nastavimo koračati nogu pred nogu, jer neko pažljivo broji korake i baš sve je imao u vidu. Našu nestrpljivost, našu veru, sve naše želje i izazove. Sarađujte sa životom i sklopite prijateljstvo... Mnogo se lakše putuje sa poverenjem. Samo zato što nešto nije stiglo onda kada smo mi želeli, to ne znači da to nikada neće stići. Doćiće nam u savršenom trenutku za nas, a na nama je da sa užitkom i poverenjem vidimo kada je život za nas spremio iznenađenje.

Nikada niste nevidljivi životu, iako vam osećaj često govori suprotno. Tačno ste gde trebate biti i ne otežavajte sebi situaciju misleći kako se svima oko vas nešto dešava dok vi stojite u mestu. Stojite na mestu na kom i trebate, a krećite se onoliko koliko je uvašoj moći. Ostalo prepustite rukama Svemira. Neko je mnogo mudriji od nas, pa hajde da mu verujemo. Toliko nam malo treba, da kada to sačekamo bićemo smešni sami sebi što smo uopšte i pomislili da odustanemo. Nevidljivi smo toliko dugo vremena, a onda se sve može promeniti u trenu...a za taj tren potrebne su godine. Godine poverenja i truda, drugima nevidljiih napora... Sve dok se sav taj trud ne pretvori u uspeh. Neki bi rekli preko noći, ali vi znate kakva je to noć bila. Bila je to noć koja je za vas trajala godinama. I zaista se može reći da je bila noć, jer je svuda oko vas bila tama, sve dok nije došao trenutak u kome je svanulo. Sve to zahvaljući tome što ste verovali i onda kada vam se ništa nije dešavalo niti išlo od ruke. Zahvaljući momentima kada ste nastavljali dalje i onda kada biste bili nevidljivi i ignorisani od strane života, misleći da vas sve što želite zaobilazi... Sada znate, da se samo tako i može doći do onoga što se želi... Upornim naporima i onda kada se osećate potpuno nevidljivim za svet oko sebe... Da, uspeh se zaista postiže preko noći... Ali ta noć je godinama duga i usamljeni ste u njoj, ne vidite nikog jednako kao što niko ne može videti vas. Sve dok ne dođe momenat svanuća u kom vaša svetlost postaje toliko snažna da prosto ne postoji mogućnost da ostanete nevidljivi. ♥

Nisi.

Ti nisi ona koja sanja
Kuda vetar da te nosi,
Ti si ona koja stvara

Spremna vetru da prkosi.

Ti nisi neko ko se boji
Istinu svu sebi reći,
Da nije bitno sada gde si
Već gde biraš dalje poći.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da ne možeš se sama maći,
Ti si voljna svugde odveć
Ovog trena se pomaći.

I sama, čak i nije važno
Šta će neki stranci reći,
Jer strance svi mi znamo
I ono što nam imaju reći.

Ne idi za glasom tuđim
Nit' za masom što je strah vodi
Idi putem srcu znanim
I daleko ćeš već doći.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da čekaš kišu ili ljude
Da te zaliju ili pomere
Kako njima volja bude.

Nisi ona koja zavisi
Od glasa nekih bitnih ljudi
Svi koji svoju vrednost znamo
Ne damo drugom da nam sudi.

Ti si spremna sada odveć
Napustiti predele znane
I kao ptica svoja krila
Raširiti čim jutro svane.

Ti može čim je teško
Ogromnom se snagom dići
I još jednom, onda opet
Svojom snagom dalje ići

I ne čekaš na ljude razne
Niti kišu, niti Sunce
Ne zavisiš od tuđe kazne
Ni pohvale
Da ih uzmeš

Slobodna si svojom mišlju
Ići daleko
Sasvim daleko
I nije važno gde drugi stižu
Ti si već stigla daleko.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Da si žrtva ljudskog roda
Ti si neko ko se smeje
Problemima zemaljskog svoda.

I opet padni, da se setiš
Da ti ustvari letiš!
Padni slobodno, tek da shvatiš
Da ćeš ponovo visini da se vratiš

I nikad nemoj da se ustručavaš
Da visoke snove ciljaš
Nemoj da se zabrinjavaš
Ako ne pogodiš ono što snivaš.

Ti nisi ona koja sanja
kuda vetar da te nosi
Ti si vetar koji bira
Sobom da se ponosi.

Nisi ti drvo, da puštaš koren
Na mestu gde je nezadovoljstvo
Ti si stvorena za pokret
Za junačko pravo vodstvo

I sve se menja i sve raste
Od trena kad si postala hrabra
Hrabra da kreneš ili staneš
Kako srce progovara.

Jer se srce samo pita
U kom smeru život teče
Nije stvarnost, nije java
To što ti misao reče.

Ti nisi drvo, nisi predmet
Što ne stvara sudbinu svoju
Ti se možeš sama opet
Zaleteti ka postolju.

I sve se menja i sve raste
Kada zalet uhvatiš hrabro
Tada srce zna da te
Nagrade očekuju stvarno.

Ti nisi ona koja sanja
Nit' ona koju vetar nosi
Sama svoje puteve stvaraš
Da im se sutra zahvalno ponosiš.